Korist od terapije za lečenje multiple skleroze, koliko god da je skupa, je velika i tu nema nikakve sumnje. Međutim, kako navodi dr Lorand Sakalaš sa Klinike za neurologiju Kliničkog centra Vojvodine, u svetu ne postoji lek koji ovu bolest može da poništi, da izleči. Ove terapije rade na tome da bolest zaustave, da je na neki način stave pod kontrolu da ne napreduje. Ako je neko već vezan za krevet, nijedna terapija ga neće podići iz kreveta. Zato sa terapijom treba da se krene na vreme, jer je to dugoročno ulaganje u čoveka. Sa terapijom umerene ili visoke efikasnosti, cilj je da čovek ne uđe u sekundarnu progresivnu formu multiple skleroze ili ako već mora da uđe, neka to ne bude za deset, već za 20 ili 25 godina. Da mu se da 25 godina kvalitetnog života.
U lečenju postoje razne dileme, te dr Vesna Suknjaja, takođe sa Klinike za neurologiju Kliničkog centra Vojvodine, navodi kada postave dijagnozu tim mladim ljudima, oni je često jako teško prihvataju, jer ako prihvate terapiju, oni prihvataju i bolest. U prvim godinama bolesti, posle teškog ili manje teškog relapsa oni budu dobro. Sve se vrati u normalu i pitaju se zašto bi onda primali terapiju, kada su dobro. Lekari se trude da im dokažu da je to ulaganje u budućnost, jer za 15 godina, kada bude vezan za kolica, nijedna terapija mu neće pomoći. To je najteži deo posla. Neki uopšte neće da prihvate terapiju, jer su dobro, funkcionalni su, ne vidi se da su bolesni. Međutim, postoje i drugačiji primeri.
– Imamo slučaj mladog čoveka koji je zasnovao porodicu i dijagnostikovana mu je multiple skleroza. Čovek je rekao da prihvata šta god ima od terapije, jer želi da za 20 godina igra košarku sa svojim sinom. Imao je jasan cilj i prihvatio je terapiju i on je sada dobro i igra košarku sa sinom. Ali takvih je jako malo – kazala je dr Suknjaja.
Terapija umerene efikasnosti je bezbedna, nema grubih neželjenih dejstava. Najčešći neželjeni efekti su simptomi nalik gripu. Pacijenti su obučeni da je daju sebi svaki drugi dan ili tri puta nedeljno, malim injekcijama, koje liče na insulinske, a ima osam mesta na telu gde mogu da daju injekciju. Može da se pojavi i lokalna reakcija, otok, crvenilo, modrica, zavisi kakvu kožu neko ima, ali svi ti simptomi su prolazni i relativno blagi.
– Biološka, imunosupresivna, savremena terapija isto ima neželjena dejstva. Ali to je kalkulisani rizik i zato je bitna selekcija pacijenata. Imamo pet, šest novih lekova i svaki ima svoj profil željenih i neželjenih dejstava. Bitan je dogovor sa pacijentom, koju terapiju hoće, šta se uklapa u formu bolesti, koje su životne odluke pacijenata. Da li je to infuzija, injekcija, tableta, kapsula koje se uzimaju jednom dnevno ili dva puta na dan. Žene koje obole su često u reproduktivnom periodu. Ukoliko hoće dete, ima lekova koji su kompatibilni sa trudnoćom. Terapije umerene efikasnosti mogu se bezbedno koristiti u trudnoći – ističe dr Sakalaš.
Ono što ne može nijedan lek da uradi je aerobna fizička aktivnost i pacijent mora da shvati da mu je neophodna umerena i kontinuirana fizička aktivnost. Važna je umerenost i kondicioniranje.
– Treba da rade nešto sklono onome što vole, da to nije obaveza, već radost, da tri puta nedeljno vozite bicikl, idete na pilates, u brzu šetnju. Bolest često daje motoričke ispade, ako imate slabu nogu, nije dovoljno samo ići kod fizijatra, nego je treba ojačati. I onu zdravu nogu treba držati u kondiciji. Drugačije se luče hormoni, u glavi ste drugačiji. Povezanost stresa i autoimunih bolesti je jasna. Pod pojačanim stresom su velike šanse da dođe do pogoršanja. Tu fizička aktivnost jako pomaže, skreće se pažnja – preporučuje dr Sakalaš, ali i napominje kako je fenotipski gledano bolest jako ćudljiva, te ima i jako dobrih i jako loših formi bolesti, ali većina pacijenata je ipak negde između.
Poslednji deo priče možete da pročitate u narednoj objavi koja vas očekuje za nekoliko dana, a prethodni tekst pročitajte OVDE.
Izvor: dnevnik.rs
