Prema rečima dr Loranda Sakalaša sa Klinike za neurologiju Kliničkog centra Vojvodine, dostupnost magnetne rezonance je velika stvar i trenutno u Kliničkom centru Vojvodine postoje dva ova aparata. Multiple skleroza ne može da se dijagnostikuje bez magnetne rezonance, a skener ne vredi.
– Magnet pokazuje fokuse demijelizacije u mozgu i na kičmenoj moždini, koji se na snimku vide kao bele tačke. Multiple skleroza je autoimuna inflamacija, što znači da organizam mijelinski omotač prepoznaje kao strano tkivo i pokušava da ga otkloni i skida taj mijelinski omotač. I dalje postoji provodljivost, ali sa ispadima – objašnjava dr Sakalaš.
Dr Sakalaš kaže da magnetnom rezonancom dijagnostički može da se dokaže diseminacija, odnosno širenje bolesti u vremenu i prostoru. Širenje u prostoru znači da se vide lezije, te bele tačke, na mozgu. Kriterijum širenja u vremenu znači da se na kasnijem snimku magnetnom rezonancom vidi još tačaka. Moraju da postoje ove potvrde, kao i drugi simptomi, da bi se postavila dijagnoza multiple skleroze.
Dr Vesna Suknjaja, takođe sa Klinike za neurologiju Kliničkog centra Vojvodine, napominje kako ovakvu sliku na magnetnoj rezonanci mogu da daju i mali šlogovi, kao i neke druge bolesti, ali je multiple skleroza proces i slika se menja, a kod šloga to nije proces. Kako bi se postavila dijagnoza, nekad su potrebne i druge dijagnostičke metode.
– Kod ovih pacijenata se zato često radi i lumbalna punkcija, gde se uzme malo likvora, moždane tečnosti, i određuje se određena grupa imunoglobulina u likvoru i u serumu. Znači da se kroz aparat propušta istovremeno i serum i likvor. Ako u likvoru registrujete određene klase imunoglobulina, a u serumu ih nema, to je onda nešto što je izolovano u centralnom nervnom sistemu i time je dijagnoza multiple skleroze verovatnija. Nigde u svetu ne postoji test koji može sa 100 odsto sigurnosti da kaže da je u pitanju multiple skleroza. Moderna medicina dotle nije stigla – istakao je dr Sakalaš i dodao kako se kod nas rade i analize koje se rade u svetu, ali se i u svetu događa da neko godinama leči multiple sklerozu, pa se onda ispostavi da je u pitanju bila neka druga bolest.
Kako navodi, mala grupa ljudi u Srbiji se bavi ovom bolešću, ali se oni stalno edukuju i prate sve svetske trendove kontinuirano.
– Pacijentima dugo godina nije bila dostupna terapija, a to je ozbiljna terapija koja zahteva sigurnu dijagnozu, jer su to lekovi koji mogu da naprave i ozbiljnu štetu ako ih ne date kome treba. Za lečenje multiple skleroze terapija je jako skupa i to može samo država da obezbedi. RFZO je obezbedio takvu terapiju, ali nažalost u doba kada je došla i korona, niko nije znao ni kako će se korona ponašati u odnosu na lekove koji su i imunosupresivi. To su lekovi zastupljeni u celom svetu, stoga sada raspolažemo sa mnogo više informacija. Neki pacijenti su oboleli od korone i forma infekcije, u velikoj većini slučajeva nije se značajno razlikovala od one u opštoj populaciji – kazala je dr Suknjaja.
Dr Sakalaš navodi kako je jedan njihov pacijent koji dobija vrstu inovativne terapije oboleo od korone, da se leči u kućnim uslovima, sada se oseća dobro i samo je prvih dana imao povišenu temperaturu.
Loš ishod u slučaju dobijanja korone za ove pacijente su neke druge pridružene bolesti, kao što su gojaznost, dijabetes, kardiovaskularne bolesti, kao i kod drugih ljudi. U lečenju multiple skleroze bitno je vreme. Dr Suknjaja navodi da oko 10 odsto pacijenata ima agresivnu formu, gde mladi ljudi sa 23, 24 godine za dve, tri godine postanu onesposobljeni i potpuno vezani za krevet, to su agresivne, rapidne forme multiple skleroze i tu nema mesta čekanju. Oni moraju da se leče, sa svim rizicima, a dr Sakalaš dodaje kako se na agresivnu bolest ide agresivnim lečenjem, jer ako se čeka pacijent će biti u kolicima.
– Ako je oboleli vezan za postelju i zavistan od drugih, tu nijedna terapija neće pomoći. Procena je da u Vojvodini ima oko 2.000 obolelih od multiple skleroze, a incidenca je od 120 do 130 obolelih na 100.000 stanovnika. U Srbiji ima preko 6.500 pacijenata. Kod nas na Kliniku dolaze pacijenti iz cele Vojvodine. Za terapiju dolaze samo kod nas, a na kontrole kod svojih lekara u regionalnim centrima. Prosečno godišnje imamo oko 500 hospitalizacija, a ambulantnih pregleda imamo oko 200 mesečno – navela je dr Suknjaja.
Dr Sakalaš kaže kako postoje tri vrste terapije. Prva vrsta terapije je kod pogoršanja, relapsa, kad čovek ima neku novonastalu tegobu ili pogoršanje prethodne tegobe koja traje duže od 24 časa.
– Tada se taj pacijent leči kortikosteroidima i oni dovode do poboljšanja. Ukoliko ne odreaguje na tu terapiju, ima opcija terapijske izmene plazme, kada je u pitanju onesposobljavajući relaps. To je invazivna metoda, na neki način se filtrira krv pacijenta i pokušavaju da se odstrane antitela koja prave problem. Mogu takođe da se primene i intravenski imunoglobulini. Postoji i simptomatska terapija, kojom se rešavaju grčevi, ukočenost, daju se lekovi za inkontinenciju mokrenja, trnjenje, senzorne smetnje, mogu da se uvedu antiepileptici. Suštinska je terapija koja menja prirodni tok bolesti, gde na neki način pokušava da se uspostavi kontrola nad bolešću, da do relapsa uopšte ne dođe. Da se ne leči relaps, nego bolest. Ranije smo imali terapiju umerene efikasnosti, tu spadaju beta interferoni i glatiramer acetat. Shodno razumevanju RFZO od 2020. godine imamo i terapiju visoke efikasnosti. Tu su biološka terapija i razni imunosupresivi i imunomodulatori – objašnjava dr Sakalaš.
Princip lečenja je da se terapija da što ranije, na sigurnu dijagnozu multiple skleroze. Ima nekoliko principa lečenja, a izdvajaju se dva. Prvi je eskalacioni princip lečenja gde se kreće od terapije umerene aktivnosti. Ukoliko je dobro na toj terapiji, na njoj se zadržava lečenje. Ona smanjuje i ublažava broj relapsa i produžava period funkcionalnosti pacijenta.
– Ako ima pogoršanja uprkos terapiji i ako ima pogoršanja na magnetnoj rezonanci, koja treba da se radi jednom godišnje, onda dajemo terapiju visoke efikasnosti. Drugi princip lečenja je „obrnuta piramida“ gde imaju agresivnu formu multiple skleroze koja podrazumeva dva ili tri, nekad i jedan težak onesposobljavajući relaps. To praktično znači da mlada osoba koja studira i ima 24 godine od potpuno pokretne osobe za 24 sata postane vezana za postelju – istakla je dr Suknjaja.
Prošle (2020.) godine je napravljen veliki iskorak u lečenju. Inovativni lekovi su užasno skupa terapija. Na jednog pacijenta godišnje potroši se 20.000 evra. Međutim, oboje lekara ističu kako je bolje da se kod mladog čoveka sa 20 ili 30 godina ulaže u terapiju da bi narednih 30 godina mogao da radi i bude funkcionalno sposoban, da doprinosi svojoj porodici i da je stvori. Ako se pacijenti ne leče, oni za 15 godina budu zavisni od tuđe nege, budu radno nesposobni, država treba da im plaća bolnički dan.
Nastavak priče možete da pročitate u narednoj objavi koja vas očekuje za nekoliko dana, a prethodni tekst pročitajte OVDE.
Izvor: dnevnik.rs
