Autor: Dan Marino
Strah može biti vaš najveći neprijatelj i može uništiti sve oko vas. Može vas navesti da donosite odluke koje nisu u vašem najboljem interesu. Strah može učiniti da reagujete na načine zbog kojih ćete se kasnije osećati posramljeno i izgubiti svaku nadu. Strah me je posetio u trenutku kada za to nisam bio spreman i ostavio me je sa žaljenjem zbog odluke koju sam doneo iz straha.
Čekanje na sledeći NMOSB napad
Prošlo je nekoliko godina od mog poslednjeg NMOSB napada i kunem se da bih svaki put kada bih dobio glavobolju postajao nervozan i pomislio da se ponovo dešava. Već sam živeo u strahu, a to je samo po sebi bilo teško, ali kada se napad konačno dogodio, bio je gori nego što sam ikada mogao da zamislim. To može da se dogodi bilo kog dana, u bilo kom trenutku i bilo gde, a upravo se meni tako i dogodilo.
Ponovo se dešavalo
Radio sam jednog prilično mirnog februarskog dana 2014. godine kada sam osetio da počinje glavobolja. Pokušao sam da uzmem lek, ali mi uopšte nije pomagao. Odlučio sam da ignorišem situaciju jer je trebalo te večeri da izvedem prijatelja na proslavu njegovog rođendana. Kako je svaki sat prolazio, glavobolja je postajala sve jača, a polako sam primećivao da mi se vid muti.
Pomislio sam u sebi: „Ponovo se dešava.“
Moji najveći strahovi su počeli da se ostvaruju, a prvi put se dogodilo da preko posla još nisam imao zdravstveno osiguranje. Šta ću sada uraditi?
Samo sam nastavio dalje
Nastavio sam da radim, nadajući se da je sve samo noćna mora. Ali, naravno, ovaj napad je bio stvaran. Pozvao sam nekoliko ljudi kako bih organizovao pokriće za svoje obaveze na poslu naredne nedelje, planirajući da se oporavim sam, bez medicinske pomoći.
Da li je to bila pametna odluka? Apsolutno ne. Ali, strah je preuzeo kontrolu i nije popuštao. Pomisao na to da ću dugovati hiljade dolara za medicinske troškove me je užasavala. Međutim, gubitak vida je trebalo da bude moj najveći strah.
Ne dozvolite da vas strah zaustavi
Neverovatno je koliko bolnički računi mogu da uplaše čoveka. Bio sam menadžer prodavnice i zarađivao sam pristojno, ali znao sam da bi me svi ti računi finansijski slomili i to me je plašilo. Verujte mi kada ovo kažem: nemojte dozvoliti da vas strah spreči da uradite ono što je najbolje za vaše zdravlje. Da sam otišao u bolnicu, možda ne bih trajno oštetio vid na desnom oku. Možda bih i dalje vozio i imao svoju slobodu. Mnogo toga mi je prolazilo kroz glavu tokom narednih sedamnaest meseci.
Toliko toga je bilo neizvesno
Naučio sam sebe kako da funkcionišem sa jednim „okom koje radi“. I dalje sam mogao da vozim i obavljam svoj posao. Teško me je pogodilo, ali ne toliko kao prethodni napad, i ni približno kao sledeći.
Bio sam zahvalan što sam i dalje mogao većinu stvari da obavljam samostalno. Ali, svakog dana sam nastavljao da živim u strahu da bi sledeći napad mogao da dođe i oduzme mi i ostatak vida. Šta bih uradio? Kakvi bi bili moji simptomi? Kakav život bih vodio? Kako bi se moja partnerka nosila sa tim?
Tokom narednih sedamnaest meseci mnogo toga se dogodilo. Prodavnica kojom sam upravljao je renovirana i na poslu mi je išlo odlično.
Dobio sam potpuno novi automobil koji mi je već dugo bio preko potreban. Moja verenica je pronašla mačku kojoj smo dali ime Nejtan i u koju smo se oboje zaljubili. Zatim smo odlučili da Nejtanu pronađemo društvo i nabavili smo mu sestru koju smo nazvali Sisi.
Bio sam srećan i život je bio lep. Bilo je trenutaka kada sam zaista zaboravljao na svoju bolest, i to je bilo u redu.