Kako izgleda živeti sa MS, na koji način se ovo oboljenje prepoznaje i kako izgleda jedan prosečan dan osobe sa MS, za emisiju Azbuka zdravlja govorio je Miloš Rokić.
Koliko dugo živite sa MS?
„Ove godine će biti punih deset godina.“
Vi ste diplomirani biohemičar. U trenutku kada ste otkrili da imate MS, to je sigiurno izmenilo i neke Vaše životne planove i postavljene ciljeve. Molim Vas da to iskustvo podelite sa nama.
„Pa, MS je jedna dubinsko transformišuća bolest. Ona menja životne prioritete svih obolelih, bez obzira šta je njihova lična ili profesionalna delatnost. I u mom slučaju se desilo da sva ona spoljašnja istraživanja, onaj život koji sam vodio spolja su se zapravo internalizovala i otkrio sam taj unutrašnji svet, dakle tu strast za bavljenje psihologijom. Sada slobodno mogu da kažem da sam promenio svoje profesionalno stanovište, zahvaljujući MS.“
Fotografija je još jedna Vaša ljubav?
„Fotografija jeste još jedna ljubav, da budem iskren tek nakon što mi je dijagnoza MS uspostavljena. Odmah sam otišao da pogledam album svojih slika, i kada su mi doktori saopštili da te lezije u mozgu postoje već neko vreme, shvatio sam zapravo da su te slike nastajale baš u momentu kada su te lezije i postojale. Drugim rečima, dale su mi i taj materijalni dokaz da se sa ovom bolešću živi. Na neki način su mi pomogle da se osvrnem na to, da jedina razlika jeste svest da ja od toga bolujem. Pre moje dijagnoze, fotografija je služila da bude lepa, da impresionira, da bude neki estetski doživljaj uzvišenog. Međutim, to lepo i uzvišeno vidim čak i na onim fotografijama koje su nazovi ružne, odnosno koje su zastrašujuće, mračne, tmurne, depresivne, tako da ta umetnost ne služi samo da bude lepa. Postoji i neka estetika ružnoće. MS me je zapravo osvestila u tome da je u redu osećati se loše.“
Kako objašnjavate Vašu izjavu da dijagnoza MS nije presuda, već prilika da bolje upoznate sebe?
„Apsolutno, nije presuda. Ja ne mogu sada da govorim u ime osoba koje boluju od MS, nego od bilo koje bolesti. Čovek mora tokom životnog veka da prihvati svoje ranjeno stanje, da prihvati činjenicu da će biti povremeno ranjiv, depresivan, tužan i besan i to kada neko ima dijagnozu koja stoji na papiru iz nekog kliničkog centra, jeste prilika da se dođe u kontakt sa tom svojom ranom. To je veoma važna stvar za pojedinca. Najveći luksuz za čoveka je da poveruje u sopstvenu nepovredivost i neranjivost. To je jedno stanje božanske inflacije ili Bogomdanosti.
Koliko ste znali o MS pre uspostavljene dijagnoze?
„Pa, prilično mnogo, jer sam po izvornoj profesiji biohemičar, imao sam predavanja na fakultetu u vezi sa neurodegenerativnim bolestima, međutim MS kao neko intelektualno iskustvo kada vam neko nešto predaje o tome i kao neko proživljeno iskustvo je suštinski različito. Kada vam neko predaje o tome onda imate sve neke loše prognoze pred sobom, ta bolest je onda percipirana kao neka vrsta neprijatelja od koje se umire i uspostavljate fatalistički odnos. Međutim kada shvatite da se sa tom bolešću živi po 40 do 50 godina onda se potpuno drugačije menja sistem. Neću da kažem da se živi lako, ali se živi.“
Kako izgleda jedan Vaš običan dan?
„Pa pošto sam ja po drugi put u svom životu student, ja sada moram da na neki način uđem u regresiju, da se vratim u moje mlađe godine. Studiram psihologiju i moje kolege imaju 19 godina. Svakoga dana odlazim na fakultet, predavanja, vežbe, ali na neki način to i jeste jedna nova proživljena mladost za mene. Običan dan izgleda kao i svaki dan bilo kog odgovornog građanina. Što bi rekao Duško Radović: „Ustanem ujutru, pogledam se u ogledalo, pitam da li da se umijem ili da se ubijem,“ tako da ceo naš život, naše stanje i filozofija uopšte jeste između ta dva.“, uz osmeh objašnjava Miloš Rokić.
Koja bi bila poruka onima koji imaju u svom okruženju osobe sa MS?
„Da svaki dan bude jedan mali život, jedna misterija sa kojom valja imati neku vrstu angažmana. A uvek onima koji nisu oboleli bih voleo da preporučim, da praktikuju otvorenost srca. Da budu prisutni sa drugima, ali srcem, ne umom, jer je srce to koje nas otvara za tu misteriju bića. Moja poruka bi bila da prihvatite svako vaše stanje koje nije zdravo. Zdravlje je jedan ideal, prihvatiti svoje rane, a nositi svoje rane je uzvišeni cilj.“
Izvor:
