Kako je okolina reagovala na moju dijagnozu zavisilo je od toga koliko su ljudi iz moje okoline bili u stanju da se sa mnom projektivno identifikuju. Reakcija je zavisila od toga koliko je taj emotivni kovitlac kroz koji sam prolazio zapravo obuhvatio druge ljude oko mene i način na koji su drugi ljudi emotivno obradili tu vest. Ovde bih predočio pet vrsta reakcija koje su ljudi oko mene imali nakon što su saznali da bolujem od multiple skleroze.
Tišina koja govori sve!
Reakcija jednih bila je ćutanje, to su najverovatnije ljudi koji su osetili taj šok i koji su sami bili u šoku nakon što sam im saopštio moje loše vesti. Video sam te ljude kao osobe koje nisu spremne da drže drugoga u njegovoj ranjivosti. Tek nekoliko godina nakon mog bolovanja oni su mi prišli i iskazali svoju žalost zbog mog stanja. Pojedini su se čak i dosta otvorili priznavši kako je moje iskustvo za njih bilo strašno i intenzivno. To ćutanje je bilo podržano jednom nelagodom, i to istom nelagodom koja sprečava čoveka da izjavi saučešće ili da bude u prisustvu bolesnika ili umirućeg čoveka. Čest je slučaj da mi budemo potpuno uvučeni nesvesno, na mala vrata u nečiji proces i ne možemo da kontrolišemo ili suzdržimo sebe u toj situaciji te je ćutanje jedini način da odbranimo sebe i drugoga.
Ovo što se dešava se zapravo ne dešava!
Reakcija druge vrste ljudi je bila apsolutna neverica. Oni su me ponajviše,a nekad i agresivno upućivali na mišljenje kod drugih lekara. Sve analize su mi detaljno predočene pred izlazak iz bolnice. Lezije u mozgu su mi dolazile čak i u snove u vidu slika. Toliko je moja otpusna lista bila stvarna da nije postojao način da me iko odvrati od mišljenja da ja ne bolujem od toga od čega bolujem. Šta ljudi zapravo traže kad idu po druga mišljenja? Veliki utisak mi je da postoji prezanje od sopstvene ranjivosti. Čovek koji ide po drugo mišljenje ne dozvoljava da bude ni na koji način ranjen. Stanje ranjenosti pa i hronične ranjenosti se potpuno odbacuje. Strategije odbacivanja stvarnosti za ove ljude su veoma često tehničke ili administrativne prirode. Ukoliko na otpusnoj listi nema pečata kako da znamo da je sve to istina ili ako ti je magnetna rezonanca merena na starom aparatu to može biti pogrešno. Kod ovih ljudi je bilo podosta i pozitivnog mišljenja i traženja stalnih pozitivnih indikatora za po mene bolji i srećan kraj.
Rešenje je u prirodi,a ne u tebi!
Već dok sam bio u bolnici predloženo mi je da se obratim jednom doktoru homeopatije i da je rešenje mog problema u svetu biljaka i biljnih ekstrakata. Budući da bolujem i od dijabetesa i da su brojni travari čak i mimo moje volje pokušavali da mi nametnu svoje proizvode koji su neprovereni, nekontrolisani i po mom mišljenju preskupi, lako sam uspeo da prozrem celu situaciju! Osnovna pretpostavka moje drugarice koja me je vodila travaru homeopati jeste da je stanje multiple skleroze zapravo moje odbacivanje majke prirode. Dakle mi živimo protivprirodne živote u urbanoj sredini prepunoj zagadjenja te ukoliko se vratimo prirodi uspećemo da vratimo organizam u neku ravnotežu. Svašta se zaista nudilo, od raznih rakija do bućkuriš sokova, organske ishrane pa čak i nekih bizarnih otrovnih supstanci. Mi jesmo u rasprezanju od prirode medjutim povratak prirodi znači najverovatnije nekakav drugačiji angažman sa istom, a ne kupovina instant proizvoda. Pitanje je i koliko povratak prirodi zapravo leči MS.
To je usud i tako nam je zapisano!
Jedna koleginica sa studija me je htela uputiti astrologu, uzela je moje podatke kao što su datum i vreme rodjenja i kod neke astrološkinje se raspitala o čemu se to sa mnom zapravo radi. Rezultat je bio da ja zapravo otplaćujem karmički dug i iskupljujem se za grehe svih pokolenja pre mene. Dakle MS je nešto što je moralo biti. Šta je ta koleginica želela time da postigne? Mi ne znamo uzrok MS i ne znamo uzroke brojnih stvari i kada nam ti uzroci nisu ni na vidiku mi i dalje guramo u pretragu najfantastičnijih repertoara uzročnika za koje ne možemo pružiti materijalne dokaze. Najverovatnije je ova moja loša karma jedan od tih uzročnika multiple skleroze koju danas nazivaju najvećim imitatorom u neurologiji. Pitao sam se zbog čega se ljudi ne obraćaju astrologu kad imaju kijavicu, a obraćaju se kad imaju tešku bolest verujem da je to zbog toga što nerešivi problemi teže svojoj spiritualizaciji.
Jednostavno zaboravi na to!
Najuvredljivija reakcija i po mom skromnom mišljenju najnezrelija je bila sumirana u izjavi ”Idi kući i zaboravi na sve, nastavi da živiš život kao do sada”. Dakle, ja izlazim iz bolnice pod velikim dozama kortikosteroida i drugih lekova i meni se kaže da zaboravim na sve, da se ponašam kao da se ništa nije desilo. Kako je trebalo da razumem ove ljude, i šta je trebalo da mislim? Ovakav vid reakcije je u meni izazvao veliki bes i nevericu da se tim ljudima uopšte obratim za ma kakvu pomoć koliko god banalna bila. Dijagnoza MS je za njih toliko nepodnošljiva i u tolikom nesaglasju sa njihovom prirodom da je momentalna represija i guranje cele situacije u nesvesno jedini lek. Dugo mi je trebalo vremena da nekim pojedincima oprostim zbog takvih izjava i da zaista saosećam sa njihovom nemoći da gledaju opasnosti pravo u oči.
Zaključio bih jednu stvar suočavajući se sa ljudima kojima sam saopštio moju dijagnozu, da je multipla skleroza za mene jedan intiman doživljaj svojstven samo meni, dok za druge koji su tu informaciju primili je jedan drugačiji doživljaj prepun spekulacija i nesvesnih projekcija. Sada jasno vidim da je ova bolest kao i svaka druga, fizički izazov i iskustvo, moralni izazov, koji me tera da kažem ne onda kada treba, ali to je i jedno duhovno iskustvo.
Kakva su vaša iskustva sa reakcijom ljudi iz okruženja?
