Ivana Đurišić, sa 39 godina suočila se sa mnogim životnim izazovima od kada je kao brucoš iz Berana došla u Beograd na studije fizike. Danas ona radi u Institutu za fiziku i piše doktorsku disertaciju. Ipak najvažnijoj lekciji o životu naučila ju je dijagnoza multiple skleroze. O tome kako živeti sa MS i šta je potrebno za kvalitetniji život pacijenata u Srbiji, rekla je u tekstu za Neuronet.
Prve simptome multiple skleroze osetila sam 2002. godine. Pojavljivali su se u obliku bržeg zamaranja i poklapali se sa ispitnim rokovima, pa sam svoje stanje objašnjavala gubljenjem kondicije zbog dugog sedenja. Zbog problema u porodici sa kičmom (diskus hernia) svoje stanje sam i time objašnjavala. Tada sam mogla da nosim visoku štiklu i da igram tenis i košarku. Tokom naredne godine problemi su se postepeno pojačavali, ali i vraćali u normalno stanje ne navodeći me da razmišljam da postoji neki ozbiljniji problem. Od kasne jeseni 2003. godine sam se mnogo više umarala, čak su i stepenice u studentskom domu bile problem. Pojavio se i problem sa desnim okom, pa nisam videla pola slike nedelju dana. Onda sam shvatila da je vrag odneo šalu. Nakon posete fizijatru i neuropsihijatru dobila sam uput za neurologa. Dijagnoza je postavljena veoma brzo, početkom 2004. godine kada više nisam mogla da hodam bez pomoći. Rezultati magnetne rezonance i neurološki simptomi su bili jasni i ukazivali na jedno – multipla skleroza.
Pulsna terapija me je vratila na noge i uz fizikalne tretmane u banji sam nastavila svoj život i samostalnu borbu. Krajem 2004. godine sam bila uključena u terapiju interferonima kao donaciju Švajcarske vlade u trajanju od godinu dana. I tada je stanje bilo stabilno. Posle sam dva puta bila uključena u studiju, pa je usledila pauza sa terapijom. Bolest je brzo napredovala i za nepunih 7 godina sam došla do invalidskih kolica. Od 2010. godine do danas bolest nije donela previše iznenađenja, iako se spora progresija bolesti uvek oseća, spazam se pojačava i bolovi su jači.
Samu bolest, pa i invalidska kolica sam prihvatila kao nešto što će me pratiti u životu bez samosažaljenja. Ne postavljam sebi pitanja zašto baš ja niti strahujem kako ću, šta se sve može desiti, šta bolest nosi? Štaviše, na to sam gledala kao gubljenje dragocenog vremena koje možete iskoristiti za neku lepu knjigu, razgovor, muziku ili neki dobar film. Živim sve ovo vreme uz veliku podršku porodice i prijatelja koji su bili tu i ostali gledajući u mene kao i ranije, voleći me i prepoznajući i u bolesti moj svakodnevni osmeh i pozitivnost. Bolest je nametnula mnogo ograničenja, jer sama činjenica da imate sekundarno progresivni oblik multiple skleroze (SPMS) zahtevala je promenu u dnevnim aktivnostima, uz mnogo odmora i vežbi. Zbog kolica su se takođe javila brojna ograničenja kao što su nemogućnost korišćenja gradskog prevoza zbog neodržavanja rampi u autobusima, malim liftovima u Institucijama, neadekvatnim toaletima za invalide i prilaz objektima (fakultet, rektorat, SANU, pozorišta, bioskopi, muzeji, galerije…)
Radim u Institutu za fiziku baveći se istraživanjima vezanim za svoju doktorsku disertaciju u grupi koja je puna razumevanja, podrške i pomoći za sve što radim i radni prostor prilagođen je mom stanju. Iako je ovo olakšavajuća okolnost, veoma je teško koncentrisati se na posao sa bolovima pa se pojačava osećaj anksioznosti i frustracije jer su moje želje mnogo veće od mogućnosti i brzine realizacije.
Posećujem Savetovalište kad god mogu i učestvujem u radionicama. Ostalim pacijentima bih poručila da veruju u sebe i da se bore za sebe ma koliko god bolest bila mučna i nepredvidiva. Prvo treba da se izbore sa saznanjem da imaju hroničnu bolest, a onda pomoću lekova i uz saradnju sa lekarima nastave svoj život što je moguće kvalitetnije. Uživati u svakom trenutku i voleti život ma koliko bio nepredvidiv, družiti se, uživati u prirodi, u mesečini ako je izlaganje Suncu nepoželjno, uživati u slikanju ko voli slikanje, u poeziji ko voli da piše ili čita, šetati ili gurati kolica pored mora ili reke. Iskoristiti SVAKI DAN.
Napravljen je veliki korak uvođenjem inovativne terapije za neke od progresivnih oblika MS-a, jer je veliki broj ljudi do sada bio uskraćen za terapiju. Međutim, neophodno je da se institucije Republike Srbije, udruženja pacijenata i cela zajednica potrude da se ovi problemi rešavaju, jer pacijenti i njihove porodice su prepušteni sami sebi i nemaju adekvatnu podršku države. Pomozite i obojite zemlju bojama za pomoć osobama sa invaliditetom!
