U decembru 2014. godine dobila sam novu prijateljicu. Ostaće sa mnom doživotno. Nije da sam je želela i tražila, ali došla je i jedno je za sada sigurno – ona ostaje tu sa mnom zauvek.
Ovim rečima u svom blogu Mirjam Jukić iz Hrvatske opisuje upoznavanje sa svojom novom prijateljicom – multiplom sklerozom. Prenosimo vam njenu priču u kojoj će se verovatno prepoznati mnoge osobe sa MS.
Krenulo je ovako nekako… Moram na pregled, trni mi ruka i imam čudan osećaj u njoj. Naravno, zašto se čudim? Ja sam htela da idem na tenis, možeš zamisliti tenis i mene sa dve leve ruke. Sećam se bilo je to pre deset godina, pokušavala sam da naučim taj zamah teniski i dobila sam upalu mišićne ovojnice. Bilo je isto ovako, čak je i više bolelo. To je to, opet se upalilo. Ići ću kod lekara čim stignem, ovih dana.
Imam posla. Moram i u nabavku i ne razumem kako stalno punim frižider i stalno je prazan. Ja sam organizator, to mi je posao i kako onda pogrešim kod organizacije u vlastitoj kući… Stigao je nalaz ramena, imam neko okoštavanje, vidi se lepo na slici. To je to. Proći će.
Moja sestra ima MS
Guglam, piše da bi trebalo to da razbijem nekim talasima i da će nestati. Ali i košta puno, a ne daje mi se novac. Proći će samo od sebe, to se razgrađuje (piše na „Guglu“, a on sve zna). Ne shvatam, trnci mi idu prema vratu. Na dodir mi je čudna desna strana vrata, desna ruka, pa i desna strana potiljka. Kao da nisu moji, kao da diram nekog drugog. Odvratan osećaj.
„Ja bih da ti ponoviš magnet. Nismo ga radili pet godina“, kaže Mata, naš porodični lekar i inače moj drug iz gimnazije. Brzo sam rešila magnet, a nalaz stiže poštom za nedelju dana. Pomišljam, dobro i to sam rešila.
„Dodaj te cigarete, stvarno bih trebala da prestanem da pušim“, kažem kumi Klari. Ne pušim puno, desetak dnevno, nije baš da brojim, ali tu sam negde. Klara je skuvala kafu i prolazimo kroz recepte za kolače. Misterija uvek ista – koje ćemo kolače praviti za vikend. Užas koliko ja volim slatko. Zvoni mi telefon. Dođem na kafu kod kume i on mora da zvoni.
Halo? Ovde odeljenje radiologije, molimo vas dođite u utorak ponovno na magnet. Molim? Nekako sam spustila telefon, pogledala u Klaru i upalila mi se lampica. Eureka. Moja sestra ima MS. Dijagnostikovali su joj MS pre četiri godine. Sećam se kad me je zvala i rekla ja imam multiplu. Koju multiplu, jesi li ti normalna? To je bila moja reakcija pre nego što joj je bolest bila potvrđena. Bila je u pravu. Imala je MS i sama je to shvatila pre zvanične potvrde neurologa.
Saberi se, od toga se ne umire
Ja sam starija sestra, koja je zbog njene dijagnoze preplakala celu noć. Na internetu sam pregledala i čitala sve stranice na kojima se spominje MS. Pojma nisam imala šta je to i kako sad moja mlađa seka to ima. Ali morala sam brzo da se saberem jer trebalo je porodicu skupiti i objasniti joj novu situaciju. A to je nekako uvek bio moj zadatak. Mirjam je jaka, ona to može, ona je heroj. Kažem sebi navuci supermen masku i nema plakanja. Zovem sestru Adrijanu i sledi moj mini-govor: „Saberi se, od toga se ne umire. Za to će naći lek uskoro, samo što nisu. Pa to je danas ništa kakvih bolesti ima. Ma kakva invalidska kolica, to više ne ide tako. Pa ti si stvarno uvek negativna, navlačiš samo probleme na sebe sa tim stavom. Gledaj u to svoje dete i živi za nju, kakva multipla, biće sve dobro. Ne paniči.“
Bila sam oštra. Slušala me je. Smirila se, dobro sam to uradila. Tako s njom treba. Samo oštro, a ne da mi tu neku depresiju razvija. Treba da se okupira nečim, da ne misli stalno na bolest.
Ljubavi, sve ćemo zajedno rešiti
Čujem Klaru: „Šta je bilo? Ko je bio? Pozelenila si draga, jel ti pao šećer? Biće kolača za vikend, ne brini.“ Kažem joj: „Klara, ja imam MS“, dok me ona začuđeno gleda.
Drugi magnet je to i potvrdio. Prvo zovem sestru. Ona je bila bolja sestra nego ja njoj. Razumela je. Kako sam ja njoj glupe stvari pričala kada je ona saznala da ima MS, sramota me je. Ja bih sad plakala, ja bih da me teše, da raspravljamo. Želim odgovore na SVA pitanja.
Adrijana je bila praktična – nazvala je svog neurologa i dala mi je sve potrebne informacije. I nije nijednom rekla niti jednu glupu rečenicu od onih koje sam ja njoj izrekla. Ona je bila supermen. A ja sam bila totalni idiot.
„Ljubavi, sve ćemo zajedno rešiti. Tu sam“, nežan kao i uvek bio je moj Goran, najbolji muž na svetu. Uvek sam mislila da ja sam ja stub cele porodice. Stub za sestru, za Gorana, čak i za mamu i tatu. Ja sam ta koja sve drži. Nisam, stub se slomio. I sada opet kao pre četiri godine guglam sve o MS, ali ovaj put ne plačem. Ne mogu da plačem, a trebalo bi to nekako da izbacim iz sebe.
Šok, neverica, guglanje, odbijanje, bes…. prihvatanje. Do ovog zadnjeg put je malo duži i nimalo lak. Možda sam preterala sa uvodom, ali kroz ovu priču sigurno su na sličan način prošle mnoge osobe koje boluju od MS.
Izvor: blog.vecernji.hr
