DIJAGNOZA MI JE DALA PRAVAC U ŽIVOTU
Aleksandra Starčević, kod dragih ljudi u telefonu upisana kao Caca umetnica, nesvakidašnji je primer žene koja se na brojnim životnim izazovima kalila i kojoj je dijagnoza multiple skleroze jasno ukazala na životne prioritete.
Posle završene matematičke gimnazije i želje da bude inženjer, lako se okrenula u drugom pravcu i upisala Visoku školu za dizajn tekstila. Vična sa šivaćom mašinom od 11. godine, usmerenje ka dizajnu joj je sada u trenutku izolacije zbog korona virusa omogućilo da u svom stanu napravi pravi umetnički raj i da sa čitaocima Neuroneta podeli svoja dostignuća.
Posle fakulteta zaposlila se u marketinškoj agenciji gde su ubrzan tempo, tesni rokovi i svakodnevni stresovi bili okidači za početak bolesti. Nakon što joj se posle jednog zahtevnog događaja na poslu oduzela ruka i usledili brojni pohodi po lekarima, u 40. godini suočila se sa dijagnozom multiple skleroze – relapsno remitentni oblik multiple skleroze (RRMS).
„Ova bolest mi je 2011. godine donela otrežnjenje u pogledu toga šta mi je važno u životu. Možda nisam znala šta dalje, ali sam tada uvidela šta više ne želim. Jedna od prvih, ali i najmučnijih stvari bila je da sa malom ćerkom odem iz bračne zajednice. Nisam naišla na razumevanje bračnog partnera pa je postalo izlišno da živim sa nekim ko ne prestaje da jadikuje nad sudbinom i ponaša kao da je on pacijent.“
Posle mučnog i dugog razvoda Caca se nedavno preselila u svoj stan, posao je zadržala u istoj agenciji ali na manje zahtevnoj poziciji.
„Tu sam zaista imala sreće da ostanem radno aktivna i da poslodavac ima razumevanja za moje kontrole i terapije kao i brigu o detetu. Naravno, posao nije mnogo kreativan, ali mi održava radnu disciplinu i rutinu.“
Za kreativnost je inspiraciju potražila na drugom mestu.
„Od početka vanrednog stanja zaokupila sam svoje ruke, ali i um manuelnim radom što preporučujem svima nezavisno od talenta i iskustva.“
Mobilijar za terasu
„Napravila sam plakar, otoman, stočiće, lampu i to mahom od starih stvari i dušeka, automobilskih guma. Sada je to potpuno druga terasa, ali ima još dosta posla. Na njoj provodim dosta vremena, pa želim da je prilagodim sebi i svom doživljaju za lepo. Radim pomalo svaki dan. Kada se umorim, stanem, kada mi se ne radi sačekam drugi, povoljniji trenutak. Bitno je ne raditi na silu i uživati u svakoj fazi. Tehničke detalje i rešenja nalazim najčešće na Pinterestu ili na majstorskim sajtovima i forumima.”
Heklanje
„Tražila sam način da aktiviram svoje ruke nekim finim manuelnim radom koji će mi omogućiti i da prebiram po mislima. Počela sam da heklam prošle godine, ali mi je ovo stanje dalo vremena da se potpuno posvetim ovoj aktivnosti. Dok heklam imam potrebnu tišinu, dođe mi kao neka vrsta meditacije, prebiram po danima i događajima, ocenjujem i mislim šta je moglo bolje.“
Terarijum
„To mi je sledeći projekat na koji sam usmerena. Ako potraje ovo stanje, jedna zemunska terasa postaće ogledna laboratorija za pravljenje mini biljnog eko sistema za vreme samo(izolacije).“
Ova 49-godišnjakinja je trenutno na interferonskoj terapiji i aktivni je učesnik Savetovališta Društvo MS Srbija. Svojim saborcima sa MS dijagnozom poručuje da je mentalna snaga najvažnija. „Zbog nataloženog umora iz prethodnog perioda osećala sam kao će nastupiti relaps. Vreme ovog vanrednog stanja mi je dalo prostora da pažljivije osluškujem svoje telo, i radim sebi autosugestiju da funkcionišem sa minimumom poteškoća. To mi pomaže da prevaziđem krizne situacije. Kada um izađe, telo mora da ga prati,“ zaključuje Aleksandra.
