Autorka: Tejlor En Mejsi
„Za mladu mamu, ispunjavanje životnih obaveza, roditeljstvo i rad sami po sebi mogu biti previše zahtevni. Ali, kada sam 2019. godine dobila dijagnozu NMOSB, moj svet se okrenuo naglavačke. Iznenada, usred faze života pretrpane obavezama, suočila sam se sa retkom bolešću za koju nikad ranije nisam čula“, kaže Tejlor En Mejsi.
„Kako sam kasnije saznala, NMOSB je devet puta češći među ženama nego među muškarcima i često napada oko četrdesete godine života. Ta dijagnoza me je bukvalno zaslepela – jednog jutra sam se probudila i nisam mogla da vidim. Od tada je put pun neizvesnosti, straha, zahvalnosti, ljubavi i prilagođavanja“, objašnjava Tejlor.
„U prvim danima sam se pitala kako da pronađem novu i prihvatljivu normalu. Kako da balansiram već pun život sa novim elementom, koji će zahtevati veliku pažnju i energiju? Iako stalno mora da se radi na tome, otkrila sam ključ za pronalaženje mira koji sam tako očajnički tražila. Ključ je u tome da zapravo ne stremim ravnoteži. Suština je u prihvatanju činjenice da ne postoji savršena ravnoteža između majčinstva, života i NMOSB i to je sasvim u redu. Mogla sam da stvorim lepu budućnost čak i uz nedostatak savršene ravnoteže“, ističe Tejlor.
„Kako bih stvorila svetlu budućnost za koju sam mislila da bi mogla biti ugrožena svim ovim, morala sam da posvetim veliku pažnju unutrašnjem dijalogu o svom telu, stanju, budućnosti i ravnoteži svega toga (ili njenom nedostatku). Morala sam da imam cilj za svaki trenutak koji dolazi, a to je da budem blaga prema sebi“, kaže Tejlor.
„U početku su nepoznanice vezane za NMOSB bile zastrašujuće. Ali, uz cilj da budem zahvalna, lako sam razumela da je ova bolest ono što je život oduvek imao u planu za mene. Ona bi se svakako dogodila. I može da bude teško, ali ne zato što je nešto drugo krenulo naopako. Zato sam, umesto da se plašim budućnosti, postala otvorena za sve što dolazi. Možda sam počela da verujem da me ono najbolje u životu tek čeka“, navodi Tejlor.
„Nakon što sam usavršila unutrašnji dijalog, na red je došlo pitanje kakav stav želim da zauzmem. Zbog saznanja da vam vid i kretanje mogu biti oduzeti, postajete veoma svesni tih sposobnosti. Što dovodi do duboke zahvalnosti za ono što funkcioniše dobro. Ta zahvalnost je za mene postala temelj na kom svakodnevno funkcionišem. Bilo da su dani teški, dobri, užurbani ili bolni – svesno usredsređivanje na zahvalnost je promenilo način na koji posmatram život. Ko kaže da stvari opet ne bi bile ovakve i bez NMOSB?“ ističe Tejlor.
„Što se praktične strane stvari tiče, zapitala sam se kako da aktivno vodim računa o svom telu svakog bogovetnog dana. I na šta mogu da se koncentrišem što će doneti rezultate čak i kad je situacija komplikovana i nesavršena. S obzirom da sam dovoljno znala o fizičkoj aktivnosti, ishrani i dobrobiti, mogla sam da izgradim niz jednostavnih, a efikasnih navika koje će se najbolje odraziti na moje zdravlje“, objašnjava Tejlor.
„Za mene je to podrazumevalo da mi prioriteti budu zdrava ishrana i fizička aktivnost, koliko god je to moguće. Ove navike, koje sam namerno svela na osnovne, s obzirom da sam veoma angažovana mama, predstavljaju male, ali značajne delove brige o samoj sebi koji šalju poruku da pazim na sebe. Svi smo mi različiti, tako da je važno da svako pronađe ono što mu najviše odgovara“, ističe Tejlor.
„Život majke koja ima NMOSB predstavlja jedinstven niz izazova, ali me je naučio izdržljivosti, saosećanju i važnosti stavljanja mentalnog zdravlja i fizičke dobrobiti na prvo mesto. Na ovom putu sam snažna, jer sam blaga prema sebi, okružena jakim sistemom podrške i primenom zahvalnosti i brige o sebi. I mada je dalji put neizvestan, suočavam se s njim, uz dubok osećaj nade i odlučnosti“, zaključuje Tejlor.
Izvor: A Mother’s Guide to Navigating Mental Health and NMOSD