Autorka: Koni Čendler
Vežbanje „molbe za pomoć“ stvara mogućnosti za mene i druge.
Jedna od mojih omiljenih aktivnosti u slobodno vreme je da se sama vozim trotoarima u centru svog grada. Imam kombi u koji staju invalidska kolica, ali su mi potrebni prijatelji da ga voze, što znači da retko idem bilo kuda sama.
Ipak, bilo je perioda u mom odraslom životu kad sam živela ili radila u centru pa smo moja kolica i ja mogli lako da stignemo bilo kuda u dužini od deset ćoškova u svim pravcima, tamo gde je trotoar dovoljno ravan. Kakav je to osećaj slobode, uzbuđenja i uživanja!
Iako, kao neko ko živi sa SMA, apsolutno verujem u važnost negovatelja, priznajem da sam prirodno sklona da o sebi mislim kao o jakoj, snažnoj, nezavisnoj ženi koja sve želi da radi bez pomoći.
Ništa ne ubija samopouzdanje brže od konkretnih prepreka koje me podsećaju na moja ograničenja: ispuštanje telefona, nemogućnost da dosegnem preko tezge da platim kafu, sedenje ispred zatvorenih vrata koja ne mogu da otvorim. Uz osećanje stida i srama zbog svoje slabosti, u tim trenucima sve što ova „nezavisna žena“ želi jeste da se rastopi i nestane kroz pod. Govorim sebi da sam bespomoćna i potpuno sama, totalno zanemarujući činjenicu da sam na javnom mestu okružena ljudima!
Priznajem da postoje nepoznati ljudi čija imena i priče nikad neću znati. Pretpostavljam da bi mogli da me ignorišu, odbiju ili mi ukradu stvari. Ali, mislim da moj dublji strah nije zbog njih, već zbog same sebe: Da li ću delovati nemoćno?, „U invalidskim si kolicama na baterije, pobogu“, grdim samu sebe. „Naravno da već deluješ nemoćno!“
Znam da ovo zvuči pomalo grubo, ali situaciji daje pravu perspektivu. Koja je alternativa ako ne zatražim pomoć? Da ostavim telefon, otkažem naručenu kafu, odem kući i više nikad ne izađem? Moj svet bi bio nepodnošljivo mali ako bih samo mami ili najboljoj prijateljici dozvoljavala da mi otvore vrata.
Uz uzdah poniženja, progutam veliku knedlu ponosa i stidljivo progovorim: „Ovaj, hej! Da li biste mogli da mi pomognete? Ispustila sam telefon i ne mogu da ga dohvatim.“
Za divno čudo, slučajni prolaznik odgovara, „O, naravno, nema problema. Izvolite!” Dodaje mi telefon i čak nastavlja sa pitanjem, „Je l’ sve u redu? Treba li vam još nešto?“
I to je to – sad je sve u redu i moj samostalni izlazak može da se nastavi. Nije mnogo bolelo, zar ne?
Ta osoba ne mora da bude superheroj ili princ na belom konju, ali njena pozitivna reakcija u tom trenutku zaista jača moju veru u ljudskost i olakšava mi da sledeći put zamolim za pomoć. Učim da budem hrabra i da više vežbam, da gledam u oči potpune neznance i jasno izrazim svoju potrebu uz osmeh i ton glasa koji ukazuje na moju veru da je, bez obzira ko je, ta osoba pristojno ljudsko biće kom će možda biti zadovoljstvo da učini ovu malecnu uslugu. (i u 99 od 100 slučajeva sam u pravu.)
Moguće je da nam se putevi više nikad neće ukrstiti, ali možda će ta osoba jednog dana naići na neku drugu osobu sa invaliditetom i biti svesnija i aktivnija u pružanju pomoći. Možda će postati malo uviđajnija prema drugima, jer shvata da ljubazan gest uopšte nije nezgodan ili težak. Ova misao mi izaziva osmeh, jer se pitam da li sam možda, tokom te kratke razmene, i ja pomogla njoj.
Znate, dobro je vežbati. Vežbanje „molbe za pomoć“ možda nije savršeno, ali je prirodnije i uspešnije. Zapravo otkrivam da mi se, kad sam spremna da pitam za pomoć, ljudi obično dive kao više, a ne manje nezavisnoj i da me vide kao jaču, a ne slabiju. To dovodi do toga da bolje komuniciram i budem snalažljivija. Otvara mi mnogo više mogućnosti da se aktivno angažujem u svojoj zajednici na načine koji imaju veliki potencijal da budu korisni ne samo za mene, već i za svaku osobu sa kojom se povežem.
Izvor: https://smanewstoday.com/columns/learning-how-ask-strangers-help-benefits-everyone/