Autorka: Aldeli V.
„Svaki put kad me na konsultacijama u okviru fizikalne terapije pitaju, „Koji je vaš cilj?“, skoro uvek je moj odgovor da hodam – na visokim štiklama.
Pre dijagnoze NMOSB, imala sam niz simptoma koji drugima nisu bili vidljivi (ali, meni svakako jesu). Na primer, nekontrolisan rad bešike i inkontinencija ili osećaj bockanja u nogama kao da mi pod kožom gamižu mravi. Ili, gubitak vida i osećaj da prostorija postaje mračnija ili da gubim ravnotežu čak i kad sedim“, tvrdi Aldeli.
Moj najvidljiviji NMOSB simptom
„Ipak, nijedan simptom nije bio tako očigledan kao moje hodanje. To je bio jedan od prvih vidljivih simptoma za one oko mene. Porodica i prijatelji su u početku mislili da se pravim da šepam, čak su me i osuđivali što sve vreme nosim visoke štikle. Mama mi je čak rekla da me godine pristižu i da moje noge to osećaju. Tada sam imala samo 26 godina“, objašnjava Adeli.
„Osobe oko mene su znale za moj modni stil i znale su da volim da nosim visoke štikle. Mogla sam da hodam na svim vrstama visokih štikli, od pet do 20 centimetara. Za mene su visoke štikle značile dodatak elegantnom izgledu. Značile su dodatnu moć mojoj ženstvenosti i oslobađanje od strahova. Međutim, kada je NMOSB nastavio da napreduje, i moji simptomi su se pojačali – naročito moje hodanje“, kaže Adeli.
Odrekla sam se dela sebe
„Nakon mnogo poricanja i tvrdnji da to nije moj život, moje odbijanje da se odreknem visokih štikli je bilo jednako veliko kao moj ego. Šepanje i kruta kolena su me naveli da shvatim da je ovo moja nova realnost i da moram da siđem sa visokih štikli. Kupila sam slatke ravne cipele i moderne patike. Visoke štikle sam čuvala u ormanu gde su skupljale prašinu, a vremenom sam shvatila da nošenje visokih štikli ne samo da nije bezbedno za mene, već i da nije izvodljivo u tom periodu moje bolesti“ navodi Adeli.
„Znajući da sam donela pravu odluku, teškog srca sam prihvatila da moram da se odreknem visokih štikli. Jedne noći sam ispraznila orman i stavila ih u veliku torbu za donacije. Kako sam grabila par po par, setila bih se večeri kada sam ih nosila uz odgovarajuću garderobu. Osećala sam se kao na sahrani. Bila sam jako tužna, jer sam se razdvajala od dela sebe koji me je tako dugo definisao. Kao da sam se odricala dela onoga što bi trebalo da bude moja ženstvenost. Samopouzdanje mi se razbilo na komadiće“, kaže Adeli.
„Na ličnom nivou je to bilo zaista tužno. NMOSB mi je oduzimao nešto što me je toliko godina definisalo. Za samo jednu godinu, NMOSB me je lišavao stvari u kojima sa uživala, kao što je nošenje štikli“, tvrdi Adeli.
Žal za starom ja
„Počela sam da mrzim NMOSB. Četo sam se pitala zašto se to baš meni desilo. Zašto imam tako očigledno oboljenje? Zašto nisam mogla da dobijem nešto što nije tako vidljivo? Bila je to teška faza žaljenja za mene, a odricanje od visokih štikli ju je dodatno otežala“, navodi Adeli.
„U svakom slučaju, donirala sam svoje visoke štikle. Postepeno sam kupovala udobne ravne cipele koje će mi biti od pomoći da bolje hodam, barem sam tako mislila. Ali, kako su godine prolazile, tako je i bolest napredovala. Trenutno sam u invalidskim kolicima i retko obuvam cipele. Ovih dana uglavnom nosim kompresivne čarape i patike na nazuvanje zbog brzine i jednostavnosti. Vremenom sam postala zahvalnija na tome gde sam trenutno sa svojom dijagnozom, u smislu da i dalje živim svoj život u drugim cipelama koje nemaju visoku štiklu“ zaključuje Adeli.
Link: Walking Changes With NMOSD: Goodbye to My Beloved High Heels